Press reviews
Exclusive Interview: By Iride Aparicio
SILICON VALLEY, CA --"Romantic Music" is the music which gives me full freedom to talk to a listener directly from heart to heart," tells concert Pianist Alexander Sinchuk to Cultural World Bilingual during our exclusive interview from Serbia, where he lives and from where he will be performing his Online piano concerton March 26,27, 28 and 29 continuing the Steinway Society the Bay Area, SPRING HOME CONCERT HALL CONCERTS.
"There are many-many nuances and different states hidden in "Romantic Music," he adds, "and the pianist (to be able to interpret it properly) have to find and reproduce them relying on his own experience. And there is nothing that the listeners cannot find when listening to "Romantic Music," ranging from peace and sometimes even trance to big excitement. and even an explosion of emotions. But, at the same time, "Romantic Music," unlike modern music, possesses the beauty of melody and harmony and many other music components which we got used to listen since the times of Bach and Mozart and could also hear in Rachmaninoff's compositions, where those main elements of melody and harmony, that beauty and that emotional fullness were always present in his music, which is the reason why millions of people around the planet love Rachmaninoff and always will remain attached to his music."
C.W.B.: As a concert pianist, do you feel different when interpreting "Romantic Classic Music?
A.S. "Yes, but it is hard for me to find the specific words which could describe the emotions that I feel, or have to feel, when performing "Romantic Music" because there are millions of different emotions. Because of it, to play "Romantic Music" is not for every pianist, because it requires a "special mentality." There are those pianists like myself, whose repertoire consists mostly of "Romantic Music," (because he loves it) but there are other pianists who prefer to play Contemporary Music or Music of the 17th and l8th Centuries, because that is the music they love."
C.W.B. How would you introduce Alexander Sinchuk to your online audience?
A.S.: "I am Russian Pianist, living in Serbia who is happy to perform for you. As a musician, I was a person who was educated to become a concert pianist, so I value my education and the wonderful opportunities it gave me to meet amazing teachers throughout my life, and to study at the best schools and conservatories in the world, such as Central Music School in Moscow, Moscow Conservatory and the Thornton School of Music at the University of Southern California studying with famous pianist and professor Daniel Pollack. I am considered a "Romantic Music" pianist, (by the press) but I play music by different composers and from different periods and specially love to play Russian Composers, but I also love the music of Mozart, Beethoven, Schubert, Schumann, Grieg and Liszt. And I love performing in concerts, because in such way I could share my emotions with you, the audience, and receive your feedback which gives me a particular pleasure. This time, I will be performing my concert Online, but knowing that I will be performing it for you, the people in California, will be a very special moment for me because I spent four years studying there and I got to know how wonderful you, the American listeners, are."
C.W.B. How did you plan your online program?
A.S. "I usually plan my programs by including composers from different countries or different periods, but not this time. So, I am very excited about this particular Online concert because all the composers in the program are Slavic, as I am, so I feel very close to the emotion of their music. It will be a different program, so I am hoping that my online audience will enjoy it as much as I enjoyed planning for it.
C.W.B. I think they will, Alexander, because since you just said that you feel very close to the emotion of the music, you are going to give us an emotional-charged performance. Can you describe your program for my readers?
A.S." My concert program consists of music of three composers: Chopin, Rachmaninoff, and Božić. The Etudes by Chopin are very challenging and they require a lot of concentration on my part. I prepared them especially for this Steinway Society's Concert, which means that I will be performing them for the first time in my life."
"Rachmaninoff's "Morceaux de Fantaisie" was a opus that he composed when he was 19 years old. One of the pieces, "The Prelude," is very famous and very popular. He himself played many time in almost every recital."
"In the second part of the program, the "Sacred music for Piano" by Svetislav Božić is interesting, because it was inspired by the Orthodox liturgy and every piece is named as a part of the liturgy. The work is also new for me, so my playing it, is going to be the world's premiere of this composition and I feel very honored that I am going to be the first pianist who is going to perform it on the stage."
https://www.culturalworldbilingual.com/Reviews_Interviews/Int103.php
У једном скорашњем испитивању Одељења за психологију универзитета Масачусетс студенти су дошли до очекиваних, али ипак запањујућих података. Наиме, реч је о читању два знаковна писма и ефектима које производи читање.
Обухваћено је око седам хиљада студената и у том испитивању свих седам хиљада, дакле 100 одсто, казало је да им нису потребне никакве екранизације романа, или приповедака и да они већ имају свој "филм у глави" кад је реч о прозном штиву које на њих оставља утицај.
Негде око 300 од 7.000 анкетираних студената рекло је да им није потребно позориште и да они драме читају тако што их сами "постављају у својој машти" на сцену.
То је, дакле, много мањи број, то јест негде приближно 4,5 одсто. Ово је говорило нешто у корист позоришта, али је ипак значајан број студената, њих 300, говорио да може и читајући текст драме да ужива и без театра.
Податак на који треба да се спремите је следећи. Осим слова, постоји још једно писмо, а то је нотно писмо. И оно може да се чита, али је од 7.000 студената Универзитета Масачусетс свега петоро њих казало да може да чита нотни текст и да им не треба никакво свирање по тим нотама, јер ту музику чују у својој глави. То је само 0,007 одсто!
Треба веровати да је и у Србији. Са ове тачке гледишта, сви смо слепи за читање музике, како се то каже "с листа", и нас таквих има 99,993%. Поређења ради, у Србији има око 12.000 слепих и слабовидих особа, што представља, ипак се мора казати, свега 0,25 одсто!
Шта ово говори? Каже непогрешиво да они који највише кукају, а то су људи из театра, нису најугроженији. Уметност која без извођења практично не може да постоји – јесте музика.
Али, музичари не кукају, немају ту политичку или јавну моћ. Они углавном трпе и тек ретко успевају да наступају. Синоћ је у Коларчевој задужбини тако наступио један тихи али изузетни уметник, Александар Синчук. Свирао је дела Шопена и свог таста, нашег великог композитора Светислава Божића.
И писац ових редова дошао је на концерт, јер иако се бави музиком већ три деценије, и има доста нотних записа код куће, није, авај, међу оних 0,007 одсто који могу да читају нотне редове као књигу и да из њих чују музику.
Чути музику зато је за практично сто одсто људи једина прилика да се с њом сусретну. Зато и постоји интерпретатори, зато постоје сјајни музичари, да нам свима прочитају оно што сами не можемо.
Синчук је, као један од најбољих руских пијаниста, ненаметљиво дошао у нашу средину, решен да је унапреди. И већ је почео то да чини, када га је, ево, скоро двогодишња пауза у томе зауставила. Последњи пут наступио је, ако се не варам, 20. октобра 2019. на солистичком концерту.
Много је то за тако доброг пијанисту, па је нови сусрет с њим, верујем на крају једног ружног сна, био право освежење.
Синчук је пре свега виртуоз, а то значи да светкује живот, да прославља брза темпа, да светли тонски колорит, те да чак и Божићеве духовне композиције ишчитава у славу сазнања, просветљења и оног људског напредовања које нас све чини бољим, па ваљда отуд и срећнијим појединцима.
Не желим овом приликом да постанем музички критичар, па да дубље уђем у анализу једног надасве освежавајућег концерта. Овог пута задржао бих се на животу.
Радост мелодије, ведрина њене пратње – то нам треба у овим тешким тренуцима, а када све прође и оздравимо можемо се вратити атоналном, интелектуалном, серијалном...
Музика је угрожена. Музика се не може слушати само са носача звука код куће или читањем нота. Помозимо јој да се излечи да би нас потом све излечила.
Pijanisti iz Rusije koji su usled niza različitih okolnosti živeli i radili u Srbiji ‒ možda bi to mogla da bude i tema neke monografije, a najnoviji slučaj takve vrste jeste mladi umetnik Aleksandar Sinčuk. Klavir je završio na Moskovskom konzervatorijumu u klasi Valerija Pjasetskog, a ovdašnjoj sredini već je poznat kao istaknuti pijanista i pedagog na Fakultetu muzičke umetnosti u Boogradu. U velikoj sali Kolarčeve zadužbine predstavio se sa dva ciklusa: Duhovna muzika za klavir Svetislava Božića i Etide opus 10 Frederika Šopena.
Božićev ciklus sastavljen je od stavova koji nose nazive delova Pravoslavne liturgije. Ipak, pogrešno bi bilo verovati da su u pitanju instrumentalne horske deonice ili da su kompozicije inspirisane nekom od pojačkih tradicija. Naslovi su samo asocijacije, a zapravo, kompozitor je slušaocima ponudio niz stilskih vežbi inspirisanih Musorgskim, Rahmanjinovim, Debisijem i uopšte, stilskim idiomima koji su se negovali na prelazu između XX i XXI veka. U tom smislu, Božićeve kompozicije ne donose ništa novo, ali se mora priznati da su napisane u pijanističkom maniru i da bi za izvođača mogle da predstavljaju izazov. Sinčuk je svojom interpretacijom pokazao da ovi komadi poseduju logično izvajane forme, a ono što impresionira jeste zavidan nivo oslikavanja karaktera. Na nivou ciklusa, on je uspeo da ostvari logičnu celinu u okviru koje nije dolazilo do rasplinjavanja, već naprotiv, čini se da je prodro u dubinu narativnog toka koji je sa jedne strane bio već tu, u samoj partituri, a sa druge strane pijanista je izvesna značenja i sam učitavao. Kod Sinčuka impresionira lakoća pokreta koja deluje gotovo nestvarno i kroz koju je ovaj pijanista uspeo da postavi složenu artikulacionu mrežu. Udružena sa ritmičkim figurama i mnogobrojnim pasažima u brzim stavovima, lepo izvajanim melodijama laganih komada ili kompaktno izvedenim akordskim blokovima u pojedinim momentima, celokupna ova strukturna građevina u tolikoj meri je bila sugestivna, da su slušaoci na živ način mogli da prate naraciju koju muzički tok nudi i ujedno, da iščitavaju raznovrsne kodove za koje se više nije znalo da li potiču od kompozitora, izvođača ili je u pitanju sugestija samog slušaoca. Razlika između dobrog i lošeg izvođenja između ostalog, leži u tome što vešt izvođač uspeva da u jednu silu ujedini sve tri intencije i tada zapravo slušaoci stiču utisak koji je teško objasniti rečima, a tiče se onoga što bismo mogli da nazovemo dobro ostvarenom celinom. Retki su takvi umetnici, a Aleksandar Sinčuk je jedan od njih.
Izvođenjem Etida iz opusa 10 Frederika Šopena, Aleksandar Sinčuk je pokazao sve svoje ogromne pijanističke i umetničke potencijale. Ruska škola očitavala se u jasno artikulisanom snažnom zvuku, naravno, bez trunke primene sile ili veštačkih dodataka u vidu nepotrebnih ukrasa i efekata koji bi trebalo da impresioniraju publiku. Ovom pijanisti to jednostavno nije bilo potrebno, jer uprkos mirnom stavu za klavijaturom, iz njegovog unutrašnjeg bića izbija divlja energija kojom je interpretirao neke od virtuoznih etida − uzmimo za primer etide broj 5 u Ges duru, broj 7 u C duru, broj 10 u As duru i naravno, broj 12 u c molu ili Revolucionarnu. Ono po čemu je Šopen karakterističan jesu brzi akordski pasaži poput onih u etidi broj 1 u C duru ili hromatski u etidi broj 2 u a molu, izvedeni sa već pomenutom nestvarno ostvarenom lakoćom, kao i sa dobro istaknutim melodijskim glasovima, ritmički i metrički precizno. Efekat koji je proizilazio iz izvođenja pojedinačnih etida delovao je prirodno, pa je i cela interpretacija estetski ostvarena na zavidnom nivou, uz vođenje računa o trajanju alikvota završnih akorada držanih pod pedalom. Ceo taj zanos o kome se naglašeno govori u ovom tekstu, zamenjen je strpljivim i mirnim vajanjem lirskih melodija sporih etida, kao što su one broj 3 u E duru ili broj 6 u es molu. U ovoj poslednjoj, Sinčuk je od hromatskih pokreta pratnje uspeo da izgradi zasebnu melodijsku strukturu koja je prema vodećoj melodiji gradila kontrapunkt, pa je tako sentimentalizovana lirika ovog komada delovala sugestivno.
Mnogo reči hvale izgovoreno je u vezi sa interpretacijom Aleksandra Sinčuka, ali zaista, posle sjajnog resitala u Kolarčevoj zadužbini, mora se reći da njegov nastup predstavlja pravo osveženje za ovdašnju muzičku scenu. Iza ovog umetnika još uvek stoji robustnost, energičnost i mladalački polet, koji je ipak bivao ukroćen u nešto što bismo mogli da nazovemo zdravim pristupom interpretaciji. Zaista će zanimljivo biti pratiti njegovu dalju karijeru, a već negde i može da se nasluti da bi i u zrelijim godinama Sinčuk mogao da postigne i još mnogo više. Pisac ovih redova, svakako će sa velikom pažnjom pratiti buduće nastupe mladog ruskog umetnika.
В рамках проекта «Гостиная Robb Report» мы запускаем серию музыкальных вечеров, на которых представим подписчикам и друзьям издания самых перспективных и очень востребованных молодых исполнителей классической музыки. Наша первая беседа — с пианистом Александром Синчуком, одним из лучших исполнителей произведений Рахманинова, сотрудничающим со многими известными российскими и зарубежными симфоническими оркестрами
Успех означает большую ответственность перед публикой
— Александр, вы родились в Находке. Приморье для вас — это какая музыка?
— Приморье — музыка светлая, добрая, связанная с моей семьёй и моим детством.
— Почему в вашем главном фокусе именно Рахманинов? Это случай или судьба?
— Рахманинов мне близок как личность. В его музыке есть всё, что мне нужно: мощный интеллект, благородство, чувства. Эти составляющие гармонично дополняют друг друга и находят у меня персональный отклик.
— Азиатские страны стали первыми в вашей гастрольной карьере. Как аудитория в Японии, Китае, Корее отличается от европейской?
— Я не стал бы делить аудиторию на Запад и Восток. В той же Европе есть совершенно противоположные по темпераменту и восприятию музыки слушатели: сравнить хотя бы испанцев и немцев. Пожалуй, корейская публика больше похожа на немецкую, нежели на китайскую.
— Сегодня вас называют одним из самых выдающихся пианистов молодого поколения, да и премии и гран-при говорят сами за себя. Согласны ли вы с мнением, что творческая личность должна постоянно развиваться, несмотря на достигнутый успех?
— Безусловно. Более того, успех означает большую ответственность перед публикой и перед самим собой. Если не стараться двигаться вверх, можно не удержаться на достигнутом.
— Рахманинов говорил, что «музыка прежде всего должна идти от сердца и быть обращена к сердцу». Закрытые салонные концерты кажутся лучшим способом для такого диалога. Что означает для вас выступать перед камерной аудиторией?
— Музыка Рахманинова никого не оставляет равнодушным. Она действительно находит путь к сердцу каждого слушателя вне зависимости от размеров концертного зала. В этом её неиссякаемая сила. Что касается меня, то я всегда любил более-менее крупные залы. Мне в них легче дышится.
— Всегда ли настрой исполнителя передается слушателям? Как вы готовитесь к концертам?
— У меня нет каких-то сложившихся правил. В общем-то, день концерта ничем не отличается от остальных. Любое выступление требует много сил эмоциональных и физических. Всегда перед концертом стараюсь найти время для отдыха. Особенно во время длительных турне. Думаю, что усталость артиста публика чувствует сразу.
— Что музыкант привносит в классическое произведение, когда исполняет его? Можете ли вы сказать, что каждое ваше выступление — ваша личная интерпретация классики?
— Музыка, как и все виды искусства, — вещь субъективная. Всякий из нас слышит по‑своему и, исходя из своего опыта, соответствующим образом воспринимает и реагирует на те или иные детали и нюансы. Это касается и слушателей, и исполнителей с той лишь разницей, что исполнитель ещё и воспроизводит то, что чувствует, и пытается это донести до слушателя.
— Слушатель XXI века живет совсем в иную эпоху, чем Рахманинов. Не говоря уже про Моцарта, Генделя, Вивальди. Считаете ли вы, что современной аудитории нужно «объяснять» классическую музыку?
— Можно объяснить математическую формулу. Для классической музыки слушателя нужно воспитывать. Воспитывать классической музыкой. Это элемент культуры, который, как и любовь к живописи и литературе, умение понимать и то и другое, легче всего прививается с детства. Хотя не скрою, что часто получаю письма с благодарностью от взрослых людей, впервые побывавших на концерте классической музыки, что очень приятно.
— На ваших концертах вы больше отдаете или получаете?
— Для меня каждый концерт — это источник вдохновения на много дней вперёд. С одной стороны, выступления отнимают много сил и душевных, и физических, но в то же время от публики получаешь такой заряд энергии и положительных эмоций, что иногда бывает тяжело уснуть от эмоционального перевозбуждения.
По вопросам организации концертов обращаться в компанию Classical Music Artists Management
www.artists-classic.com
+7 916 597 43 67
--
Биография
Александр Синчук родился в 1988 году в Приморском крае в городе Находка. Музыкой начал заниматься в 7 лет. В 14 лет победил на своем первом международном конкурсе во Владивостоке, после чего продолжил обучение в школе при Московской Государственной консерватории имени П.И. Чайковского. Еще во время обучения в консерватории и в аспирантуре Александр стал лауреатом множества престижных фортепианных конкурсов. В феврале 2009 пианист с успехом дебютировал в Карнеги-Холле (Нью-Йорк). В январе — марте 2010 года покорил американскую публику, выступив с 37 концертами в рамках крупнейшего гастрольного турне по США. В этом же году в Большом зале Московской консерватории был записан первый сольный альбом Александра Синчука, посвящённый музыке русских композиторов (П.Чайковский, А. Скрябин, С. Рахманинов).
Сегодня выступления Александра Синчука проходят в лучших российских залах, а также в Сербии, Болгарии, Украине, Италии, Испании, Португалии, Австрии, Германии, Великобритании, Франции, Дании, Люксембурге, Швейцарии, Израиле, США, Марокко, Пуэрто-Рико, Турции, Китае и Южной Корее.
По материалам Classical Music Artists Management
https://robb.report/mneniya/22832-uspeh-oznachaet-bolshuyu-otvetstvennost-pered-publikoy/
http://www.politika.rs/scc/clanak/390922/Rahmanjinov-u-izvodenju-Aleksandra-Sincuka
23.10.2017
Извор: Dnevnik.rs
Иако је вишеструко награђивани, међународно признати и хваљени руски пијаниста Александар Синчук већ неколико пута гостовао у Београду, последњи сусрет с овим уметником невероватне музичке обдарености и најбољих особина руске традиционалне пијанистичке школе, у Коларчевој задужбини на управо завршеном Бемусу, оставио је нарочит утисак.
Како због задивљујуће свирачке спремности, моћног и зналачког коришћења сонорности клавира, тако и огромних способности за тонско и агогичко нијансирање и смисла за осликавање детаља и стилских особености аутора којима се посвећује, а можда понајвише, и због истицања симфонизирајуће основе Рахмањиновске позноромантичарске литературе, коју интерпретира с нарочитом оригиналношћу и ефектношћу.
Отменог изгледа и става, који преноси и на господственост потеза којима суверено влада инструментом, 29. годишњи уметник одмах потврђује да је без сумње национална и светска звезда, на Бемусу тумачећи и специфичан програм састављен од дела класике (Моцарта и Бетовена) и својих родних композитора, Чајковског и Рахмањинова.
Суптилну црту личне природе и снагу лирских осећања, приказао је у управо прекрасном доношењу Моцартове Сонате у Еф-дуру, К. 332. Као и Бетовен, и салцбуршки геније је био изванредан пијаниста, тежећи као интерпретатор сопствених остварења радије умереним темпима. Управо тако, с много укуса и изражајности, као да „музика има крила и не дотиче земљу“ (како је говорио Алфред Корто) свирао је и Синчук, премда нам се чинило да све делује брже и бриозније, да би оштријим динамичким контрастима наговестио и великог аутора „Симфоније судбине“.
Одмах надовезана, једна од најпопуларнијих Бетовенових клавирских композиција у истом тоналитету, Соната у це - молу, оп. 13, позната као „Патетична“ протекла је, попут исповедног исказа ствараоца у страственој борбености првог става, готово идеалној једноставности лаганог и смиреног централног адађа, фино „исписане“ мелодијске линије и сензибилности, и интензивној узбудљивости, иако строго контолисаног у свом хитром току, финалног ронда.
Интерпретативни узлет и емоционална захукталост настављени су у другом делу вечери започетом Думком, сценом из руског села, оп.59 (такође у це - молу) Петра Чајковског, а посебан изазов за Александра Синчука, управо захваљујући њиховим енормним извођачким захтевима и специфичној звучности, представљало је затим тумачење девет, маштовито регистрираних, колоритно раскошно обојених, Етида - слика, оп.39 Сергеја Рахмањинова.
Синчук их је креирао ретком сугестивношћу и бескрајном разноврсношћу израза. „Његов“ клавир је звучао густо, сочно и компактно, стварајући орканске динамичке искоке и градације, али се изражавао и акварелски прозрачним, готово ефемерним тоновима.
Осмишљавајући сваку етиду заправо као виртуозну драмску слику, у већини евоцирајући и њихову конкретну програмност (скривену иза наслова појединих етида), стварао је, упркос великим контрастима, и утисак јединствене и упечатљиве целине, чинећи тако, на најуверљивији начин омаж свом великом сународнику и једном од најсјајнијих пијаниста 20. века.
А онда, на незапамћене овације очараног аудиторијума, свеж, енергичан, спреман, срдачан и неуморан, као да је тек сео за инструмент, „просуо“ је, као трећи део реситала, чак четири чаробна додатка, најлепших, али и најзахтевнијих композиција Листа, Шумана и Шопена.
Марија Адамов
https://www.dnevnik.rs/kultura/muzika/aleksandar-sincuk-na-bemusu-kao-da-muzika-ima-krila-23-10-2017
Aleksandar Sinčuk bez sumnje je miljenik beogradske publike.
Piše: Zorica Kojić
18. oktobar 2017. 16:00
Foto: Miroslav Dragojević
Nakon aktuelnog koncerta u okviru 49. Beogradskih muzičkih svečanosti, ovakav njegov status teško da će iko ugroziti u skorije vreme. Razlog bi mogao biti ta toliko očaravajuća aura starinskih pijanista - što odišu elegancijom i vatrom u isti mah - koja upravo blista i širi se oko ovog mladog viteza klavira. Aleksandar Sinčuk poseduje tako harizmu koja treperi između čednosti i delikatnosti na jednoj i istinski čulnih ognjeva virtuoziteta na drugoj strani. A to je koktel koji pouzdano uznemiruje auditorijum i čini ga uzbuđenim i usredsređenim na sve ono što se odigrava na podijumu i to punim intenzitetom. Percepcija je dakle podstaknuta, osetljivost navijena na maksimum. Zauzvrat, ovaj momak zaista bukti na sceni za vas, svakako na jedan svoj naoko veoma 'cool' način, ali time nikako ne iscrpljuje sopstvene očigledno nepresušne zalihe raketnog goriva. Slušaćemo ga zato u budućnosti još i još.
Sinčuk je za ovaj susret sa BEMUS-ovim slušaocima izabrao po jednu Sonatu Mocarta (br. 12 Ef-dur, K 332) i Betovena (br. 8 ce-mol op. 13, "Patetična"), za sam početak. Prefinjenost, uvučena u svoju skupocenu tonsku odeždu, krasi prva dva Mocartova stava, da bi u onom trećem eksplodirala jedna novouspostavljena komunikacija sa kompozicijom, začeta u rasplesanoj virtuoznosti bodrog pijanističkog duha. Betovenova "Patetična" Sonata, vrvi zato detaljima sačinjenim od izglačanih osobenosti melodija i ritmova, puna koloritnih herojskih uzmaha na mikro-prostoru. U hitroj izmeni krhke nevinosti klavirskog tona i gromkog bojnog pokliča celokupne klavijature, i ova Sonata oduševljava svojim finalnim stavom te otkravljuje i umetnika i publiku dirljivo dugim aplauzom za čak tri uzastopna poklanjanja i to posle tek prvog dela koncerta!
Onaj naredni, drugi odsek nastupa, ispostaviće se vremenom kao tek njegova druga trećina, zbrojimo li biseve što će uslediti na kraju. No, ovaj koncertni fragment, pokazaće se i kao ključan po mnogo čemu. Iznedrivši najpre pravo iz svog srca krasno potresnu "Dumku" Čajkovskog, sa njenom dirljivom ornamentikom, Aleksandar Sinčuk ovde međutim tek samo izdaleka nagoveštava svu raskoš izraza svog 'ruskog' dela programa. Zato će naredne Etide-Slike op. 39 Sergeja Rahmanjinova, sa svojom prkosnom modernošću, koja odoleva celokupnom proteklom vremenu, raspametiti sve one "Dumkom" već ošamućene u sali. Ta plemenita treperenja puna smisla, ti odblesci klavirskog tona sa naočitom oštricom, ti grozdovi zvuka koji podrhtavaju u mašti genija ritma, sa nervom za misaono obilje koje uznosi... Pred nama se najedanput stvorio pijanista čeličnih moći, koji je u potpunosti kadar da se nosi sa ovom razornom klavirskom materijom, da je razume i zajedno sa njom kliče podvižništvu u muzici. Bili smo tronuti, duboko zamišljeni nakon ovog vatrometa moći i ideja. Neprebrojan niz Sinčukovih biseva, samo nas je umirio nakon prethodne slušne avanture duha. Zaslužio je sve ovacije.
http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=359610&title=%C4%8Culni+ognjevi+virtuoziteta
* Ono što je zajedničko za sve u ruskoj muzici jeste njena osećajna poruka, dubina i toplina
Ni trideset godina još uvek star, ruski pijanista Aleksandar Sinčuk vlasnik je već niza prestižnih umetničkih priznanja, koja su ga zasipala još od najranijih dana i tokom studija u Moskvi.
Piše: Zorica Kojić
16. oktobar 2017. 13:30
Prešavši na drugi kontinent, razvijao je svoj pijanizam podučavajući se i u Sjedinjenim Državama, na Zapadnoj obali, ali se očigledno najudobnije oseća u Evropi. No, kada pogledate listu njegovih nastupa u gradovima i uglednim dvoranama širom sveta, od SAD do Dalekog istoka, postaje jasno da za njegovu klavirsku privlačnost zapravo nema granica. Aleksandar Sinčuk gost je aktuelnih Beogradskih muzičkih svečanosti i održaće svoj koncert večeras na Kolarcu, svirajući klavirska dela Mocarta (Sonata Ef-dur K 332) i Betovena (Sonata op. 13 ce-mol "Patetična"), kao i Čajkovskog (Dumka op. 59) i Rahmanjinova (Etide-Slike op. 39).
* Vaš je program ovom prilikom sastavljen od veoma zanimljivih dela, specijalno za kolege pijaniste u publici. Šta u ovim svojim godinama otkrivate kao novo u izabranoj Mocartovoj, odnosno Betovenovoj Sonati koje ćete nam svirati? Pretpostavljam da ste se ovim delima bavili već tokom svog klavirskog školovanja - da li je ovo ponovni povratak njima i po koji put? Mogu li Mocart i Betoven ikada da vam dosade?
- Čini mi se da ne postoji muzika koja bi mi bila dosadna. Svaki put kad sviram nešto, otkrivam za sebe nove zanimljive detalje u muzici kao što je Mocartova sonata, koju nisam svirao 15 godina, ili Betovenova sonata koju nisam svirao nekoliko meseci. To je stalan proces, koji postaje sve uzbudljiviji. Genijalna muzika je kao svet kog nemamo dovoljno vremena da spoznamo i razumemo u potpunosti.
* Poseban deo beogradskog repertoara pripada vašim sunarodnicima Čajkovskom i Rahmanjinovu. Kakvu emociju nose vaše interpretacije ruskog programa van granica sopstvene domovine? Da li možda tek van Rusije ova dela u vašem izvođenju dobijaju jedan poseban ton?
- Siguran sam da ljudi u različitim zemljama slušaju istu muziku veoma različito, obraćajući pažnju na određene stvari koje su samo njima bliske. Ali, ono što je zajedničko za sve u ruskoj muzici jeste njena osećajna poruka, dubina i toplina. Ova tri elementa uvek nalaze put ka duši slušaoca.
* Rođeni ste u gradu Nahotka, na samom jugoistoku Rusije, i upravo tamo se odvijalo vaše početno klavirsko obrazovanje. Kako je izgledalo vaše detinjstvo, jeste li "slučajno" otkrili klavir ili je on bio oduvek sastavni deo vašeg života? Kakvoj ste sve muzici bili izloženi u tom kraju sveta?
- Počeo sam da sviram klavir sa sedam godina, i mogu reći da u tom periodu mog života niko u mojoj porodici nije očekivao da ću jednog dana biti profesionalni muzičar. Živeli smo u najdubljoj ruskoj provinciji, u malom gradu bez ikakvog kulturnog okruženja. Bio sam srećan da upoznam svoju prvu profesorku Izoldu Zemskovu, sa Dalekoistočne akademije u Vladivostoku, koja me je obučavala kako muzički tako i kulturno, i pomogla mi da za manje od dve godine dostignem nivo, dovoljan da se upišem u Centralnu muzičku školu u Moskvi.
* Docnije, dakle, nastavljate svoje školovanje tamo u Moskvi - imate li neku najraniju uspomenu na susret sa ovim velikim gradom? Je li režim rada u Centralnoj muzičkoj školi i zatim na Moskovskom konzervatorijumu bio za vas nov i znatno naporniji nego sve ono pre? Šta ste otkrili o muzici i sebi u njoj tih godina?
- Bio sam veoma uzbuđen kad sam se prvi put našao u Moskvi. Naravno, ritam života u velikom gradu bio je apsolutno drugačiji nego onaj po kome sam živeo u primorskom kraju. I na njega sam morao brzo da se naviknem. Moj život u Moskvi me je naučio kako treba da radiš ako želiš nešto da postigneš. Otkrio sam svoje sposobnosti, i sad koristim to iskustvo u svom radu.
* Kako su vam se dopale vaše potonje američke klavirske studije u Los Anđelesu? Da li je tamošnji pristup pijanizmu bio drugačiji od onog koji propisuje "ruska škola" klavira? Čemu vas je još naučila Amerika, ne samo kada je reč o klasičnoj muzici? Koja je vaša najznačajnija uspomena iz tog još nedavnog doba?
- Studiranje u Los Anđelesu bio je veoma zanimljiv period mog života. Dve godine nisam ništa drugo imao da radim osim da sviram klavir. Moj profesor Danijel Polak studirao je kod ruske profesorke Rozine Levin, i njegov pristup muzici potpuno je odgovarao mom, odmah smo se zbližili. Naši časovi su se praktično odvijali kao razgovori. Profesor Polak, njegove priče i vreme koje smo proveli razgovarajući, nešto su što nikad neću zaboraviti.
* Od pre izvesnog vremena radite i kao profesor - kakva su vaša iskustva kada je reč o prenošenju znanja drugima? Pomaže li umetnik poput vas na taj način i sebi, otkrivajući neke nove stvari u kompozicijama dok podučava druge? Jeste li imali neko zanimljivo pedagoško otkriće?
- Nemam baš dugo iskustvo u podučavanju i ne mogu da kažem da sam do sad imao bilo kakvo pedagoško otkriće. Ali volim da predajem i nalazim da je to veoma zanimljiv rad koji je i meni od koristi. Nastavnik mora da pokaže dosta toga studentu. Prvo, zato što mu tako pomaže da razume brže ono što treba da uradi. Drugo, pokazivanjem se dokazuje ono što profesor govori. Ne mogu ništa da tražim od učenika ako nisam siguran da ono što govorim umem i sam da primenim u svom sviranju.
* Kakav je smisao pijanizma i klasične muzike danas? Postoji li izvesna mera estradizacije u umetničkom poslu u sadašnjici ili se dobar deo klasične muzike i umetnika još uvek drži svojih visoko postavljenih ideala?
- Danas je sve komercijalizovano u manjoj ili većoj meri. I ništa više ne možemo da uradimo po tom pitanju. Ali, ja sam i dalje siguran da klasična muzika i danas obavlja važnu edukativnu i kulturnu funkciju. I da postoji mnogo muzičara koji iskreno služe idejama istinske umetnosti.
Músico excepcional
El pianista ruso Alexander Sinchuk se presentó como parte de la serie “Nuevos virtuosos” de Pro Arte Musical
Sinchuk fue nombrado profesor asistente del histórico Conservatorio de Moscú.
Pro Arte Musical presentó el viernes al pianista ruso Alexander Sinchuk como parte de la serie “Nuevos virtuosos” de su temporada de conciertos 2016-17. El piano Steinway del Conservatorio en Miramar escogido por el artista –uno de los cuatro estupendos instrumentos de la prestigiosa fábrica de Boston-, resonó de maravilla en la Sala Sanromá del Teatro Bertita y Guillermo L. Martínez.
Sinchuk -recién nombrado profesor asistente del histórico Conservatorio de Moscú-, comenzó su programa con la Sonata Núm. 12 en Fa Mayor, K.332 de Mozart. Se cree que esta estructura sonora emblemática del estilo clásico centroeuropeo –aunque convencional en su forma puede resultar siempre sorprendente por refrescante en sus giros melódicos, armónicos y contrapuntísticos-, fue creada por el genio de Salzburgo en el 1783.
La interpretación del “Allegro” inicial se sintió fría, demasiado marcada en sus notas individuales, que no dejaba fluir el fraseo. Un Mozart en tono mayor pesado, a la verdad que no cuadra. La corrección en las dinámicas y en el escogido de los tiempos fue evidente para un elaborado “Adagio” también en tono mayor, donde no faltó una nota, sin embargo, ausente de la poesía transparente de los segundos movimientos mozartianos.
La velocidad implacable del tercer movimiento Allegro assai –tocado “prestissimo” carente de expresión humana- daba la impresión de estar viendo en corto tiempo a otro buen pianista en aprietos, en búsqueda desenfrenada de acabar su pesadilla. Esto de andar sin compañía por el mundo, practicar muchas horas y tocar solo tiene consecuencias.
La “Sonata Núm. 23 para piano en Fa menor, op. 57”, la famosa “Appassionata” de Beethoven -quien sabe si por el uso del motivo de la quinta sinfonía-, resultó de expresión mucho más cálida, sobre las enormes destrezas técnicas y artísticas del pianismo de la soberbia escuela rusa de Sinchuk.
Para su primer movimiento, “Allegro assai”, nos parecía estar escuchando a un músico excepcional frente a una grandiosa partitura, más acorde con su carácter y sus gustos. También para las variaciones corales sobre una melodía simple del “II. Andante con moto”, y el “moto perpetuo” del tercero, “Allegro ma non troppo: Presto”, y su explosión climática en la Coda, resultó en un concepto interpretativo muy bien articulado.
Otro cantar fue la segunda parte, dedicada a dos obras del prolongado e intenso periodo del romanticismo en la antigua Rusia. Aquí brilló Sinchuk en la recomposición de Tchaikovsky de baladas tradicionales ucranianas, su “Dumka” Op. 59, así como en las agradables melodías armonizadas en el estilo romántico tardío de los azucarados “Momentos musicales, us 16” de Sergei Rachmaninoff.
http://www.pressdisplay.com/pressdisplay/ru/viewer.aspx
Les Nuits européennes du piano à la Philharmonie
Le récital donné par le pianiste Alexander Sinchuk à la Philharmonie, mercredi soir, faisait suite au concours lancé par la «European Investment Bank» en septembre 2012, qui avait vu Sinchuk remporter le Prix du public en interprétant des pages de Rachmaninov. Le jeune pianiste russe a proposé un programme judicieusement conçu devant une salle de musique de chambre comble, révélant diverses facettes de son talent de virtuose et d’interprète.
Dès les premières mesures du Prélude, choral et fugue de César Franck, on apprécia la rigueur avec laquelle le pianiste aborde cette partition. Brossant des plans sonores chatoyants et soigneusement agencés en maintenant une pulsation rythmique constante, manipulant la pédale forte avec une maîtrise remarquable, il a démontré un souci de précision et de clarté, tout en parant la pièce d’une riche palette de timbres et de nuances.
Le contraste offert par les deux Sonates de Scarlatti qui ont suivi a bénéficié d’une approche joyeuse, légère et franchement virtuose, les jeux rythmiques de la sonate en mi majeur faisant place à une sonate en sol majeur au tempo ébouriffant qui, prenant les auditeurs par surprise, a privé le pianiste d’applaudissements pourtant bien mérités.
Dans l’adorable Arabesque de Robert Schumann, Alexander Sinchuk s’est laissé guider par l’envol fluide de la ligne mélodique et a proposé des timbres lumineux et des phrasés aux inflexions touchantes. Plus virtuose, moins expressive, offrant par là-même un fort contraste, la brillante Toccata, op.7, du même compositeur, a clos la première partie du récital.
Si la Fantaisie en si mineur, de Scriabine, a convaincu par le soin avec lequel le pianiste s’efforce d’en faire ressortir les éléments thématiques ainsi que par la douceur de son toucher jusque dans les nuances les plus puissantes, ce sont les Prélude et Nocturne op.9, pour la main gauche, également de Scriabine, interprétés avec des lignes amples et une grande sensibilité, qui auront ému les auditeurs le plus profondément.
La célèbre sonate n°7, de Serge Prokofiev, a permis à Sinchuk de se déchaîner avec un entrain communicatif, et si la fougue virtuose dont il a fait preuve aurait par moments supporté l’acoustique d’une salle plus grande, le public n’a pas manqué de saluer la bravoure et l’aisance du musicien.
На протяжении всего сентября в консерваторских залах проходил третий фестиваль «Творческая молодежь Московской консерватории». В этом году в его рамках состоялись концерты лауреатов международных конкурсов последних лет, среди которых победители первого конкурса вокально-фортепианных дуэтов «Piano & Voice». Перед публикой предстали такие консерваторские коллективы, как вокальный ансамбль «Интрада» (руководитель Екатерина Антоненко), ансамбль «Questa Musica», Камерный оркестр «Veritas» под управлением Максима Емельянычева, «Robert-квинтет», «Rondo-квинтет». Несмотря на молодость, многие музыканты уже обладают солидной творческой биографией и немалым послужным списком наград и регалий – все они лауреаты престижных международных конкурсов, участники фестивалей, имеющие сольную практику на мировой арене. Концертный марафон показал, что талантов с каждым годом становится все больше, а столица испытывает настоящий бум исполнительского искусства.
30 сентября состоялось закрытие фестиваля. В заключительном концерте, который прошел в Большом зале, приняли участие Камерный оркестр под управлением Феликса Коробова и пятеро солистов. Со словами напутствия музыкантам к публике обратился директор Департамента артистической деятельности профессор А. З. Бондурянский: «Сегодня перед вами выступают студенты, аспиранты, молодые педагоги – те, кто составляют гордость нашей Alma Mater, – сказал он. – Уверен, что их ждет большое будущее. А cейчас им нужна ваша дружеская, сердечная поддержка. Те, кто пришел на концерт, не пожалеют об этом!». И действительно, несмотря на то что зал был заполнен всего лишь на треть, равнодушных не было – публика всякий раз встречала артистов шумными овациями.
Дружными аплодисментами приветствовали слушатели артистичное выступление Аяко Танабе, без сучка и задоринки исполнившей виртуозную Сонату № 6 Э. Изаи для скрипки соло. Грациозная Лилия Гайсина покорила своим бельканто, показав все краски богатого голоса, которому в равной степени доступны и технически сложные фиоритуры, и остро-гротескная характерность, и кантилена. Под чуткий аккомпанемент Алексея Луковникова прозвучали коронные вокальные номера – Ария Джильды из оперы «Риголетто» Верди, Куплеты Олимпии из «Сказок Гофмана» Оффенбаха и знаменитый Вальс Джульетты Гуно. Николай Ерохин заявил о себе как уже достаточно опытный артист, певец, обладающий недюжинным сценическим обаянием, красивым и сильным голосом ровного диапазона (партию фортепиано исполнила Марина Белоусова). Та легкость, с какой он преодолевал любые вокальные сложности, говорила о том, что для него нет ничего невозможного – как в западноевропейском репертуаре («Цыганская песня» Дворжака, Ария Каварадосси Пуччини), так и в русской музыке (Ария Германа, «Сани» Свиридова, «Весенние воды» Рахманинова, «Победитель» Глинки).
Второе отделение было целиком отдано инструменталистам – прозвучали Ноктюрн и «Pezzo capriccioso», соч. 62 Чайковского для виолончели и камерного оркестра (солист – Александр Рамм) и 21-й концерт Моцарта, KV 467 (солист – Александр Синчук). Погрузившись в дивные красоты музыки, слушатели в полной мере насладились пением виолончели и прекрасным туше пианиста. А. Рамм сыграл программу настолько трепетно и проникновенно, окутав каждого теплым тембром своего инструмента, что после окончания его выступления зал еще долго молчал, погруженный в сладостное оцепенение. Перед последним номером на сцене зажегся яркий свет – и после этого Моцарт прозвучал особенно ясно и лучезарно. А. Синчук показал точное «попадание в стиль» и виртуозное владение фортепиано. Отрадно, что пианист обладает не только солидным техническим багажом (слушателям надолго запомнится «Полет шмеля», шутя сыгранный на бис), но и внутренним содержанием, пониманием смысла исполняемого. Особенно это было заметно в медленной части концерта, когда фразировка была настолько естественна, что музыка лилась сама собой, а зал сидел затаив дыхание. Нельзя не отметить также хороший ансамбль, понимание, возникшее между солистами и оркестром, что во многом является заслугой дирижера – Ф. Коробова.
В заключение остается только пожелать всем музыкантам блестящего творческого будущего, а нам – новых встреч с искусством молодых.
Собкор «РМ»
Александр Синчук исполняет Cкрябина и Рахманинова
Концерт состоялся 17 сентября 2011 года в Рахманиновском зале Московской государственной консерватории им. П.И. Чайковского. В первом отделении выступал пианист Александр Синчук, было ещё и второе отделение, где прозвучали скрипичные сонаты французских композиторов. Мое описание концерта посвящено фортепианной музыке.
Александр Синчук исполнил сочинения А.Н. Скрябина и С.В. Рахманинова. Сольную программу открыла Фантазия си минор Скрябина. С первого прикосновения к клавиатуре Рахманиновский зал наполнился ясным, благородным звуком. Пианист обладает объёмным, почти оркестровым ощущением фортепианной фактуры, благодаря которому он создаёт такое звуковое пространство, в котором каждый голос или мелодическая линия проведена с точным динамическим расчётом. Присутствие этого качества, наверное, обязательно для хороших пианистов. После Фантазии прозвучали Прелюдия и Ноктюрн для левой руки. Синчуку удалось воплотить характер музыкальных образов Скрябина – их неуловимость и хрупкость, с другой стороны – волевого начала. Исполнение пианиста отличалось замечательной пластикой ритма и чувством меры в rubato.
В его манере держаться на сцене не было той сомнительной театральности, когда все нюансы выражаются с помощью мимики и жестов – видимо, для того, чтобы лучше донести содержание произведения.
Из циклов Прелюдий op.23 и op.32 прозвучали: си бемоль мажор, ре мажор, соль минор и соль мажор, соль диез минор, ре бемоль мажор. Как мне показалось, темперамент музыки С.В. Рахманинова был исполнителю ближе, нежели музыки Скрябина. Строгость в выражении чувства, широта мелодического дыхания и точность ритма присутствовали в исполнении сочинений Рахманинова, выстроенные кульминации придавали почти скульптурную осязаемость форме. О технике не пишу, так как за время часового концерта не пришлось задумываться о ней. Техника хорошая настолько, что аккорды в Прелюдии си-бемоль мажор можно было играть чуть сдержаннее. Прелюдии ре мажор и соль-диез минор прозвучали идеально: первая – с прекрасным подъёмом в кульминации, а вторая – с тембром настоящих колокольчиков. В соль-минорной были интересные ритмические находки, но иногда хотелось больше piano, к примеру: в начале и в переходе к репризе. В Прелюдии соль мажор пианист прошёл мимо динамического указания автора в репризе, которая выдержана на pianissimo, и кульминация прозвучала почти на forte. Очень любопытная деталь, почему-то многие проходят мимо неё: сам С.В. Рахманинов играет с динамическим оттенком decrescendo в подходе к самой высокой ноте в мелодии.
Александр Синчук завершил выступление редко звучащей Прелюдией ре-бемоль мажор. Построение программы оказалось вполне логичным: от радостно-колокольной первой Прелюдии си-бемоль мажор до последней в цикле, с предгрозовой атмосферой.
Несмотря на невнимание публики и к объявлению и к просьбе ведущего отключить мобильные телефоны, впечатление от концерта осталось очень хорошим.
Я с удовольствием посетила бы следующие концерты этого замечательного пианиста.
Татьяна Иванова
http://nyconcertreview.com/tag/alexander-sinchuk/
Alexander Sinchuk is a sort of Byronic ideal of a concert pianist. Handsome, elegantly dressed, ramrod straight at the instrument and with his David face tilted heavenward, it became obvious he has an affinity for the darkly romantic corners of the repertoire. He gave forceful accounts of the Schubert A minor Sonata Op. 143, the Franck Prelude Chorale and Fugueand Rachmaninoff’s 2nd Sonata...He hurled himself at the Prokofiev Seventh Sonata “Stalingrad” as if he could see the carnage and smoking ruins in his mind’s eye. He was absolutely excellent.
Timothy Gilligan for New York Concert Review
Sinchuk hipnotiza a un publico entregado
a la pianistica de Schumann y Chopin
El piano es el instrumento romantico por excelencia. Su tonalidad profunda y cargada de matices ha subyugado a damiselas facilmente impresionables y de incuestionable sensibilidad desde principios del XIX. No es de extranar, por tanto, que al arrancar Alexander Sinchuk las primeras notas de Escenas Infantiles, la famosisima pieza de Robert Schumann, mas de una cabeza se ladeara con aire sonador en el sala Principe de Asturias del Euroforum Felipe II.
Con tecnica correcta y adagios sostenidos, el ruso Alexander Sinchuk supo hipnotizar a un publico convencido de antemano por un programa clasico que incluia, ademas de la ya citada obra de Robert Schumann, los Estudios sinfonicos del maestro aleman. En la segunda parte, Sinchuk abordo al Frederic Chopin, mas evocador con una ejecucion acertada de sus obras para piano mas populares: Polanaise As-dur, Tres valses y Balada n. 4.
A sus 22 anos, Sinchuk puede vanagloriarse de tener a sus espaldas 15 anos de estudios al lado de artistas consagrados como el austriaco Rudolf Buchbinder, pianistas contemporaneos, reconocido por sus arrebatadoras ejecuciones de Beethoven y Brahms. Entre sus galardones destaca el Premio Especial de la Sociedad de Rachmaninoff 2009, prestigiosa institucion critica de Estados Unidos.
Sinchuk demostro estar a la altura de su debut como concertista en el Carnegie Hall de Nueva York en 2009 en el concierto ofrecido dentro de las Artes Escenicas de los Cursos de Verano. Durante este ano intenso, el pianista de Najodka se ha consagrado en una numerosa gira de conciertos que le ha llevado de Moscu a la Comunidad de Madrid.
Las proxima semana, el piano volvera a ser protagonista de la mano de la concertista Rosa Torres-Pardo, digna sucesora de Alicia de Larrocha. La pianista madrilena, de reconocida trayectoria, ofrecera un recital concierto sobre Dos ballets rusos en la sala Principe de Asturias, acompanado por proyecciones
http://www.eladelantado.com/noticia/local/112289/El-gran-repertorio-de-piano
El gran repertorio de piano
Intйrprete: Alexander Sinchuk, piano Obras de: L. v. Beethoven, R. Schumann, A. Skriabin y S.Rachmaninov. Fecha: Domingo 7 de Noviembre de 2010. Lugar: Casa de las Flores del Palacio Real de La Granja Organiza: Patrimonio Nacional. Colabora: Embajada de Rusia.
Rafael Aznar - Real Sitio de San Ildefonso | 08/11/2010
El Festival de Otoño en la Casa de las Flores de La Granja sigue cosechando éxitos artísticos y de público. En esta ocasión, y ya en su segunda etapa, fuera de la presentación de músicos de la Escuela Reina Sofía, nos presentaba al pianista ruso Alexander Sinchuk al que ya tuvimos la ocasión de escuchar en el Alcázar durante la Semana de Música de Cámara del pasado verano. Con asistencia de los embajadores rusos, el público volvió a llenar el aforo de la Casa de las Flores, que ya se va haciendo pequeña para este suceso musical del otoño del Real Sitio.
El programa contenía dos partes bien diferenciadas, en la primera dos obras importantes del gran repertorio de piano del siglo XIX, la Sonata de los Adioses de Beethoven y el Carnaval de Schumann, segundo centenario de su nacimiento en este año.
En la segunda parte, dos obras de dos compositores rusos que tienen la particularidad común de haber sido dos grandes virtuosos del piano, y se nota en sus obras.
Del pianista Sinchuk ya decíamos este verano que posee un mecanismo infalible, en esta ocasión creo que se lució más en cuanto a la ejecución de las obras seleccionadas en la primera parte, estuvo brillante en la Sonata de los Adioses, en la que Beethoven describe los tres estados de ánimo, el adiós, la ausencia y el regreso, en los tres movimientos, adagio-allegro, andante expresivo y vivacissivamente, que tan limpiamente describió Sinchuk. La sonata sonó tan ejemplarmente que el público no tuvo tiempo de reaccionar y el pianista atacó el Carnaval de Schumann con sus veinte cuadros, que constituyen una obra seductora, brillante y la más variada del compositor. La ejecución de Sinchuk fue clara y directa, rápida y emotiva, destacando el ritmo de sus dos valses, el carácter solemne y alegre de las fanfarrias del preámbulo o la gracia descriptiva de Pierrot, Arlequín, Florestán, Eusebius, etc...
La segunda parte contenía la segunda de las sonatas de Rachmaninov y la fantasía de Scriabin. La primera llena de fuego y riqueza sonora pero también con demasiado virtuosismo, como la fantasía de Scriabin, un derroche también de temas melódicos, dificultades técnicas y ardor virtuosístico, que el pianista supo utilizar en una ejecución llena de garra, que demuestra su gran talla de pianista a los veintidós años.
Wörthersee Classics: Elefant trifft Penthesilea
Wörthersee Classics mit grandiosem Pianisten.
Kein Geringerer als Gustav Mahler stand am Pult, als Sergei Rachmaninow sein 3. Klavierkonzert bei einer seiner ersten Aufführung 1910 in New York selbst spielte. Vielleicht ein Grund, warum das von Artur Rubinstein wegen seiner enormen Schwierigkeiten als "Elefantenkonzert" bezeichnete Werk am zweiten Abend der diesjährigen Wörthersee Classics, die ja bekanntlich den fünf sogenannten "Wörthersee-Komponisten" huldigen, am Programm stand.
Rachmaninows Wettbewerbs-Sieger
Und dabei erlebte das später jubelnde Publikum im Konzerthaus Klagenfurt eine Riesenüberraschung: Denn der erst 22-jährige Alexander Sinchuk aus Moskau, Gewinner des Rachmaninows Wettbewerbs 2009, erwies sich als phänomenaler Einspringer. Enorm kraftvoll, mit vielen feinen Tönen und jugendlichem Temperament bewältigte er die technischen Vertracktheiten des Werkes unglaublich souverän. Er zeigte eine unbändige Vitalität, die man beim Sofia Philharmonic Orchestra unter seinem neuen Chefdirigenten, auch künstlerischer Leiter des Festivals, Alexei Kornienko doch etwas vermisste. Dafür wusste man sehr sensibel zu begleiten.
Leider mit wenig poetisch vertiefter Sublimität, dafür überwiegend in martialischem Einheitsforte erklang dann "Penthesilea", die selten gespielte symphonische Dichtung von Hugo Wolf aus 1904, die von der gleichnamigen Amazonenkönigin handelt.
Zum Finale erlebte man Franz Liszts "Les Préludes" über Liebe, Sturm, ruhiger Natur und Kampf, mit den vom NS-Regime missbrauchten Fanfaren: Sehr breit musiziert, zwar immer wieder mit Glanz in der Instrumentation, aber manchmal doch recht knallig und zu wuchtig angelegt.
HELMUT CHRISTIAN
(Kultur, 14.06.2010 ) KLEINE ZEITUNG